Svojim delima čovek slika sebe

     Kao što čovek prođe svet, tako i četkica pređe platno. a reč pređe svet.

Misao naša mala, a opet svetu smisao dala. Čovek maleni, biljka neka u tajanstvenoj šumi, a opet šuma u prostome svetu. Čovek, tajanstvena misao u delu, a opet knjiga pod naslovom.

     Kako tema kao što je ljudski život, koji predstavlja krug, može imati toliko oblika? Umetnost je to, tajna koju svi znamo. Svi idemo krugom zvanim životom, i smernicama svanim uspehom. Svi pokušavamo naslikati “Mona Lisu” od sebe, ali ne shvatamo kako hiljadu kopija su samo kopija, propala kopija. Čovek slika sebe, jednu pahulju, i željan je biti različit, i jeste. Svi su različiti na isti način. Dok je prava sreća naći dve iste pahulje, čoveka što je duhom, to je i telom. Čovek slika sebe od nekoliko pahulja do gomile snega. Čovek slika sebe, čovek slika čovečanstvo svoje.

     Al što je s oblacima tmurnim, al što je sa umovima sreće žudnim?
Što je s snegom blatnjavim, sto je s rečima crnim?
Šta je kad je čovek oslikan čovečanstvom? To je oko bez vida, to je šuplje bez praznog, to je smisao puna besmislenosti, to je život bez života.

Onda, šta vam je knjiga bez reči, šta je oko bez boja? Bolest je to, ljudi kažu, nema leka, ne vrediti lečiti se. Gledam ih sa svojim okom bezbojnim, okom ožiljka života, i kažem: “Svojim delima, čovek slika sebe, svojim delima čovek slika čovečanstvo, a čovečanstvo krati ljude velike.” Ali ne boji boja slike, nego četkica sudbinu kuje. Bog je pustio četkicu, potamnio boje. Kakva je to slika bez pejzaža, kakava je to duša bez coveka, kakve su to oči bez boja, pune patnje. Ne želim gledati zlo i patnju, za mene je sve crno ili belo, početak ili kraj, život ili smrt. Dajte slatko medu, dajte knjizi reči. Dajte veru čoveku, Boga ljudima, dajte život životu.

Autor teksta: Lazar Nikolić
Srednja PTT škola, ll2