Šta je depresija?

Tako česta, a toliko neshvaćena.
Mnogi od nas, čak i oni koji je iskuse, u stvari nemaju pojma šta je. Naravno, što se nas tiče, ako imamo 5 od 9 simptoma, patimo od depresije. Ali šta to znači? Šta objašnjava? Da li objašnjava bilo šta?
‘Oh, osećam se užasno, to je zato što sam u depresiji’ , rečenica je koja se čuje bar jednom dnevno, a ipak ta rečenica je tautologija. Zapravo, dijagnoza objašnjava malo toga, daje nam sliku nečega, to su uglavnom simptomi. Ali simptomi čega?
 
Ako pitate ljude šta je to depresija, najčešći odgovori je dovode u vezu sa tugom. Ovo jeste generalno razumevanje depresije: ekstremna tuga. Istina je, često, da depresivna osoba nije tužna, ne oseća baš mnogo. Ona je zaglavnjena, zarobljena, u sobi bez izlaza. 
Po mnogima, najbolje ćete razumeti depresiju ako je zamislite kao prazninu, mesto na kome bi trebalo da se nalazi emotivan život. To je duboka otuđenost koja potiče iz negativnog prostora diskonekcije, otuđenost od drugih ljudi, od sebe. U tom smislu, opisana je kao udaljavanje od sebe, podsvesna odbrana od bolnih emocija za koje mislimo da ne možemo da podnesemo ili se plašimo da ih svet neće prihvatiti.
 
Mnogi od nas misle da možemo birati šta osećamo. Ne možemo. Međutim, u izvesnom smislu možemo odabrati da li ćemo osećati ili ne. Depresija se posmatra kao i nesvesna želja i odluka da se ne oseća ništa.
Za mnoge ljude kojima je dijagnostikovana depresija tada je put čist, emocije ih više ne koče ni u jednom pogedu. Ne postoji ništa pogrešnije od toga: Moramo osetiti život u svojoj punoći radostima, smislu i istini koju donosi. Mnogi ljudi se toga plaše, i, s vremena na vreme, istina zaista boli. Možda se plaše da će ljudi osuditi njihovu istinu ako se suoče sa njom, zato je zakopavaju duboko u sebe.
 
I naravno, naši društveni standardi više ne postavljaju kriterijume koji se tiču samo fizičkog izgleda, već i kako bi trebalo da se osećamo. Ukratko, trebalo bi da budemo srećni. I više nego srećni, treba da budemo radosni. Zahvalni takođe. Ne bi trebalo da budemo tužni, ljubomorni ili odbojni. U svoja četiri zida se i možemo bojati smrti, ali se zasigurno ne smemo plašiti života. I ne smemo biti besni, naročito ne žene. Žena bi trebalo da je prijatna, da je sa njom sve lako. Bes nije ni prijatan, ni lak.
 
Otkriveno je da je odbačeni, ustajali gnev često sama srž depresivnog života. Ljutnja je neophodna emocija iz istog razloga koji je čini opasnom – prožeta je osećanjem lične moći. Ovo je delom razlog zašto je društvo ‘nagradilo’ žene za prijatnost koju nose i patološku prirodu njihovog besa (ni na koji način nije ispoljen, kao da ne postoji). 
Zdravi bes proističe iz samopoštovanja; stvara načine i strategije zaštite same ličnosti, odbacuje transgresiju, ne dozvoljava nam da se pomirimo sa nepovoljnim i neprijatnim okolnostima. Nema sumnje da ljutnja u nekim svojim oblicima može biti nevešto iskazana ili preopterećujuća, te da u senku baca više nežnih emocija, čiji je koren u ranjivosti i afektivnoj vezanosti.
Pa ipak, toliko nas je naučeno da ne postiji zdrav i ispravan način za proživljavanje i izražavanje ljutnje. Potpuno odvojeni od ovog osećaja moći, postajemo skloniji poraznom kolapsu. 
 
Zato moramo da resetujemo svoje emocionalne težnje, malo više težimo ka tome da budemo ljudi. Priznajmo šta je to i dozvolimo jedni drugima -i sebi- da budemo upravo to: ljudi, sa svim propratnim komplikacijama, sa celom paletom emocija. Ako ne budemo, mnogo je verovatnije da ćemo završiti u onoj sobi bez izlaza, u stanju potpune odvojenosti od naše prirode, u državi koju nazivamo depresijom.