Koreni: Nasilje

     
      Živimo u jednom, može se reći, zastrašujućem dobu. Svakodnevno smo bombardovani crnom hronikom, svakodnevno njome i okruženi. Neko se povredio, pobio, poubijao. Nasilje u ovoj ili onoj formi čini se nekako normalnim. Vesti ne bi bile vesti, dnevnik ne bi bio dnevnik bez broja žrtava, istraga, zavijanja sirena. Zastrašujuće doba, nema sumnje. Uvek čujemo imena počinitelja, ponekad čujemo čak i razlog, motive zločina. Dok, na primer, nikad ne saznamo odgovor na glavno pitanje: kako je do ovoga stavrno došlo?
Šta ga je nateralo da pretuče devojku, šta ju je nateralo da potegne nož?
Danas pokušaćemo da vam približimo sam koren problema, međutim ovaj koren nije poput onog kod bele rade, već čvrsti i dubok, toliko dubok da doseže do ranog detinjstva.
Sve je počelo onda kada su imali samo pet godina.
      Već godinama postoje naučni dokazi da traume iz ranog detinjstva mogu odlučiti tok samog života, a neposredno uticati na mnoge druge, pa i na samo društvo. Ovu bitnu činjenicu  često odlučujemo da zanemarimo, a to saznanje tiče se svih nas, i, ukoliko se raširi i primenljuje na pravi način može dovesti do fundamentalnih promena u društvu; pre svega zaustavi slepo širenje nasilja. U nastavku objasnićemo kako.
 
      
      1. Sva deca rođena su da bi porasla, razvila se, da žive, da vole i budu voljena, da iskažu svoje potrebe i osećanja.
 
       2. Za ispravno razviće, kako fizičko, tako i psihičko, deci je potrebno poštovanje i zaštita odraslih koji ih okružuju. Odrasli se prema deci trebaju odnositi sa izvesnom dozom poštovanja, treba da ih shvataju ozbiljno i da stvarno žele da im pomognu da se snađu u ovom konfuznom svetu. Pre svega potrebna im je ljubav.
 
       3.Kada ove potrebe nisu zadovoljene i deca umesto toga budu zlostavljana zarad dobrobiti odraslih, tučena, kažnjavana, iskorištavana, izmanipulisana, zanemarena ili prevarena, njihov lični integritet biće trajno oštećen. Normalna reakcija na takvu vrstu povrede jesu bol i bes. Pošto su deci u ovakvim okruženjima zabranjena pokazivanja negativnih osećanja kao što je bes, biće im nepodnošljivo da zapravo dožive i prebrode tu bol (kao što bi trebalo da se nosimo sa bilo kojim osećanjem). To vodi do potiskivanja osećanja, sećanja na traumu ili više njih. Međutim, ta osećanja nisu nestala, već će se ispoljiti kroz nasilna dela prema drugima (nezakonito ponašanje, tuče, zlostavljanja, ubistva) ili prema sebi (bolesti zavisnosti, prostituisanje, psihički poremećaji, samoubistvo).
 
      Vreme prolazi, ova deca odrastaju, počinju da rade, stvaraju porodicu.
     
       4.Ako ovi ljudi postanu roditelji, postoji veliki rizik da će se za zlostavljanje svetiti sopstvenoj deci, koja su korištena kao žrtveni jagnjići. 
Zlostavljanje dece se u izvesnoj meri sankcioniše, mada se u mnogim slučajevima ovo posmatra kao normalan deo odrastanja i vaspitavanja. Tužno je to što roditelji maltretiraju svoju decu zbog načina na koji su se njihovi roditelji odnosili prema njima.
    
       5.Ukoliko zlostavljana deca ne postanu kriminalci ili ne razviju nikakav psihički poremećaj, vrlo je važno da bar jednom u životu razgovaraju sa osobom koja bez sumnje zna u kakvim je uslovima dete odraslo, da zna da nije bila njegova krivica, već krivica sredine. Taj razgovor bio bi vid terapije, način da se ljudi suoče sa traumom na zdrav i ispravan način, bez pogubnih posledica. Odatle izlaze psihički jaki i stabilni ljudi, ravnopravni članovi društva. Ovde leži prilika za rođake, socijalne radnike, doktore, profesore i psihoterapeute da veruju u dete, pruže mu podršku, a najvažnije – šansu.
    
      6.. Sve do sada, društvo je krivilo žrtve, a opravdavalo i štitilo odrasle. Ovo slepilo podstaknuto je raznim teorija o vaspitavanju, podržano pedagoškim principima naših pradedova koji na decu gledaju kao na neka lukava stvorenja, neposlušna, puna izmišljotina koja napadaju svoje jadne roditelje i stvaraju probleme. U stvarnosti, deca uglavnom krive sebe sa okrutnost svojih roditelja i oslobađaju roditelje bilo kakve krivice, zato što ih bezuslovno vole.
    
     7.U poslednjih nekoliko godina, kroz psihoterapiju je dokazano da se potisnuta traumatična sećanja čuvaju u telu, i iako su podsvesna, vrše uticaj na život odrasle osobe. Uz to, elektronsko ispitivanje fetusa u materici otkrilo je činjenicu ranije nepoznatu mnogima da dete već tada, na samom početku, oseća, razlikuje i uči nežnost i okrutnost.
Prosvetljeni ovim znanjima, shvatamo da čak i najapsurdnije ponašanje ima svoju logičku pozadinu, jednom kada traumatična iskustva iz detinjstva više ne leže sakrivena u mraku.
    
       8.Sa druge strane, deca koja nisu povređivana, koja su bila zaštićena, poštovana i prema kojoj su se roditelji iskreno odnosili, biće, i u mladosti i zrelom životu, inteligentnija, pristupačnija, osetljiva i puna empatije. Uživaće u životu i neće osećati potrebu da povrede bilo koga. Umesto da napadaju druge, koristiće svoju moć da brane sebe, štite slabije, uključujući i sopstveno potomstvo zato što su podučeni ličnim iskustvom. To znanje čuvaju u sebi od početka, a pošto ne postoje jake traume iz ranog detinjstva koje bi podsvesno uticale na njihov život, moći će da se nose kroz život odgovornije i bolje.
 
    Naveli smo neka od okvirnih pravila, ali postoje i izuzeci. Na kraju, preporučujemo da posmatrate ljude oko sebe i uzmete u obzir da za bukvalno svako njihovo ponašanje postoji objašnjenje zakopano u uspomenama iz detinjstva. Ukoliko za to postoji potreba, ponudite im iskren razgovor ili psihoterapiju.

Nadamo se da će tekst biti od pomoći roditeljima ili budućim roditeljima i da sada znaju da treba ozbiljno porazmisliti o načinu ophođenja prema detetu.