Istraživanje zvzeda kao dokaz postojanja Boga

“Bila je to tiha noć bez prisutnosti meseca. Jedini zvuk koji sam mogao da čujem bio je motor mog broda. Daleko od svetlosti sa kopna, nebo je bilo krcato zvezdama. Zgrabio sam tu šansu i isključio sve lampe. Postalo je još mračnije. Zatim sam isključio motor. Legao sam na palubu i pogledao gore. Posmatrati mračno nebo sa palube u sred okeana je bilo mistično iskustvo. Nakon nekoliko minuta, moj svet pretvorio se u zvezdama obasjano nebo. Brod je nestao. Ja sam polako propadao u beskonačnot. Prelplavilo me osećanje koje nisam očekivao i na način na koji nisam mogao ni da pretpostavim, povezao sam se sa zvezdama, kao da sam i sâm deo njih. Osetio sam se povezano ne samo sa prirodom, već i sa čitavim kosmosom. “

 
Lajtmanova slika zaista pomera. Naon što sam pročitao kako je ležao na palubi, i ja sam legao u svoje dvorište i posmatrao oblake. Treba to češće da radim, ali nisam doživeo iskustvo koje on opisuje. Možda voda pomaže. Kasnije u knjizi, Lajtman pominje vezu između okeana i prenalatalnog postojanja. Za dete u materici, sve je jedno i ne postoji odvojenost između sebe i sveta. Rođenje je ružno buđenje. Nije ni čudo što pronalazimo utehu u osećaju jedinstva.
 
 
Lajtman opisuje svoje jedinstvo sa zvezdama kao trascedentno iskustvo, “momentalno i vitalno iskustvo povezivanja sa nečim što je mnogo moćnije od nas samih”. Ne moramo biti sami da bismo doživeli to transcedentno iskustvo. Pevanje u horu ili navijanje za fudbalski tim može izazvati taj neodoljiv osećaj povezivanja sa nečim većim, iako Lajtman ne spominje tu mogućnost. Možda zanemarivanje dolazi iz Lajtmanovog uverenja da “transcendentno iskustvo, nenalik na stečenu mudrost iz knjiga, je strogo lična. Autoritet tog iskustva i razumevanje njime stečeno su iskustvo za sebe. Ni jedna osoba ne može poreći validitet onoga što ste osetili. Ovo osećanje ne može neodobreno”.
 
Lajtman je u pravu da osećanja ne mogu biti porečena, ali mogu biti objašnjena. Psihodelični narkotici mogu pružiti osećaj jedinstva i transcedencije i može se objasniti i zašto. Tako i mozak može da stvori iste osećaje bez pomoći narkotika. Takođe, vreme provedeno u čulnoj deprivaciji može stvoriti takve senzacije.
On opisuje sebe kao materijalistu. Iako je otvoren za mogućnost da postoji nešto sem materijalnog sveta, ne vidi razlog da misli da postoji. Pokazujući epimističku poniznost, kaže, “Ne znamo ono što ne znamo.” 
Ateisti kao što je Lajtman, koje zanima transcedencija, su ljudi koji se opisuju kao spiritualni, ali ne religiozni. On sebe ne opisuje tako. Razlog je jasan, za materijalistu ne postoji duh. Duh nije materijalan, nije fizički. Ateiste te vrste otvoreni su za osećanja i iskustva transcedencije, ali ne pripisuju ih nematerijalnim uzrocima. Lajtman nam može dati naučno objašnjenje zašto se tako osećao dok je gledao zvedano nebo. Međutim ne isključuje značaj iskustva, jer je ono odista stvarno i vredno, iako nije posledica natprirodne sile. 
 
 
Ateisti poput Sema Harisa su nemilosrdni prema veri kada je opisuju kao mogućnost. Religioznoj veri fali naučnih dokaza, ali to je u suštini stvar veze bazirane na prosvetljenju. Kao i transcedencija, vera je afektno iskustvo. Prava vera je izmenjena sumnjom. Nauka se takođe menja sumnjom, ali ne u sferama na koje Lajtman misli kada priča da religija i nauka “dele određeni stepen vere, posvećenost nedokazivom”. 
Verovanje u nešto nedokazivo nije neophodno kada se radi o veri, tako da, Lajtman greši kada misli da temelji nauke potržuju veru. 
 
Naučnici se opravdano muče sa osećanjem sumnje i može se čak reći da imaju vere u određene teorije, ali ne i u vezi Centralne Doktorine. Lajtman definiše Centralnu Doktorinu Nauke rečima, “Sva svojstva i događaji u fizičkom univerzumu su ovladani zakonima, i ti zakoni važe u bilo koje vreme i na bilo kom mestu u univerzumu.” Kada bolje pogledamo, uočavamo da Centralna Doktorina sadrži tri principa. 
Prvi je da će budućnost oponašati prošlost. Prema filozofu Dejvidu Humu , mi ovo ne možemo znati. Ne možemo pogledati u budućnost i saznati da i će se prošlost ponoviti. Lajtman zaključuje da te nauka oslanja na neku vrstu vere, govoreći da Centralna Doktorina Nauke ne može biti dokazana. “Bez obzira na to koliko je kosmos ‘zakonit’ i logičan bio do sada, ne možemo biti sigurni da da se nešto nelogično, neobjašnjivo i fundamentalno protiv zakonitosti univerzuma neće dogoditi sutra”. Ali, zaista, misljenje da će budućnost podećati na prošlost nije stvar vere. Nema sumnje u vezi sa tim, štaviše, neizbežno je. 
 
Međutim nismo se dovoljno razvili da tako zdravorazumski shvatimo druga dva principa Doktorine: da je sve i svuda u univerzumu regulisano zakonima. Danas naučnici pretpostavljaju da su ovo fundamentalni principi, ali pre savremene nauke, ljudi ih nisu pretpostavljali. Poput prvog, preostala dva ne mogu biti dokazana i ne mogu se odbraniti. Bar je moguće da ne postoje zakoni, već regulacije, ono što Hum naziva ‘konstantnom konjukcijom’. 
Kada se ovi zakoni shvate o njima se može razgovarati samo intelektualno, ne efektivno. Centralna Doktorina deli epimističnu nesigurnost sa verom, ali joj nedostaje efektivna nesigurnost – nedostaje joj osećaj vere. 
Naučnici danas uzimaju ove principe zdravo za gotovo, i kada se neka obzervacija nađe u kontradiktornosti sa Doktorinom tražiće objašnjenje za navodno nepodudaranje. Ali uzimanje nečega bez rezerve kao fundamentalno nije isto kao i verovati u nešto. Zapravo, kada ljudi uzimaju postojanje Boga bez rezerve i argumenata, oni nemaju veru, već stav čija je pozadina strah. Ta vrsta verovanja meša osećaj sumnje sa strašću da se veruje. 
 
Samostalni naučnici možda imaju vere kada dokaz vodi ka teoriji i kada se dosta pomuče da je dokažu nasuprot sumnji. I, kao što je rečeno, naučnici prihvataju principe doktorine. Ali ništa slično religioznoj veri nije potrebno da bi se u njih verovalo. Sve što je potrebno je malo zdravog razuma i naučne literatire. “Zahvalite Bogu” na tome.

Autor teksta: William Irwin