Depresija iz druge perspektive

Hodala je pored mene poskakujući. Nekom dalekom strancu verovatno je delovala kao ushićeno dete koje žuri do poslastičare. Njena tanka bluza boje sunca lagano se savijala na vetru i ocrtavala prelepe konture ženskog torza.

Nasmešila se tako lako i prirodno. -Da li znaš….osećam se kao da se davim’ , zvučala je kao da priča o nekom drugom, ‘samo što svi oko mene dišu.’ Zastao sam. I dalje se smeškala. -Nisam sigurna da li ja gutam vodu ili možda voda guta mene. Svakog dana odbijao sam da prihvatim kako se ona oseća. Nisam razumeo šta je to. Kamen. Koji joj pritiska ramena, grudi, i još mnogo malih u cipelama. Žulj. Za mene je depresija bila žulj. Neka, eto tako, tuga, zbog eto tako nečeg. Osim što nije.

A ja sam prost čovek, za mene tuga nije nauka. Osim što depresija nije tuga. Hteo sam da razumem, hteo sam da joj pomognem, budem heroj koji ima ključ zatvora u kome je zatočena. Čitao sam dosta, kako je to ozbiljna bolest, kako sprečava ljude da normalno žive, ustaju ujutru. Dolazi nenajavjeno, nekad bez razloga, nevidljivi neprijatelj koji te svakodnevno seče. Polako. Podlo. Iznutra. Stalno.

Nudio sam odlaske kod psihologa, razgovarao sa njom, kuvao jela koja voli, radio sa njom ono što je uveseljava. Danas se smejala. Danas joj oči opet nisu sijale. I ja sam postajao umoran. ‘Hej, nemoj mnogo da misliš’ primetila je da ćutim, ‘nemoj mnogo da brineš takođe.’ I i dalje je mene stavljala na prvo mesto. Bože, zašto? Zašto je njoj pripao teret? Nesebičnoj duši poput njene? Trebalo bi mi još dva života da budem upola čovek kao ona. Još jednom sakupljam snagu i pitam ‘Opiši mi kako si danas lj.’ ‘Danas? Ma…svaki dan.

Svaki dan se osećam kao da sam nešto izgubila. Ne znam kada sam to nešto imala poslednji put, ni gde. Lj, sve više mislim kako sam sebe izgubila. Budim se, a ne znam zašto. Ti si tu, znam da ti je muka…’ ‘Ma nije..’ , kažem. Samo me pogledala tužno. ‘Volela bih da sam došla sa oznakom ‘upotrebljivo do roka označenog na pakovanju’. Nisi se za ovo prijavio…’

Oboje smo ćutali. Još jednom razmišljao sam o vremenu koje smo proveli zajedno. Nikada nije nosila crno. Nije ni plakala. Ni kasnila na posao. Ni jednom nije oklenula ledja prosjaku. Ali jebem mu mater, bila je tako puna života. Danas ispred mene stoji samo ljuštura žene koja je nekada bila. Duša joj je cvilela, vapila za pomoć ko zna od kad. Ali čemu glas kada nema ko da ga čuje? Dopratio sam je do visoke zgrade sa kancelarijama. Ni danas nije kasnila posle pauze za ručak. ‘Nemoj ništa da mi kažeš. Nisam ni tužna više, samo malo tupa. Kada odeš neće da boli. Kažu da ljudi mogu da prežive sve, ukoliko tome vide kraj. Preživeću ja tebe.’

Još malo smo ćutali. Onda je počela glasno da se smeje i raduje mojoj slobodi. Na kraju, samo je rekla ‘Umorna sam, lj. Mislim da bi bilo bolje da odeš. Od danas, ja sam samo sebi teret.’ Zagrila me, ovlaš poljubila obraz, nosom okrznula vrat.Bilo sam prevelika kukavica da kažem bilo šta. ‘Sve je u redu. Laku noć.’ I nestala je na stepeništu. Bilo je podne.Nikada nije nosila crno. Tog meseca njena porodica je počela. Nikada nije nosila crno. Nikada nisam oprostio sebi. Nikada je nisam voleo. Nikada nisam oprostio sebi.

Autor teksta: Petra Stojanović