(Ne)moć misli

Podrazumeva se da nije jednostavno vladati sopstvenim mislima i izazivati željene efekte. Nekada misli izgledaju svemoćne (kada razbole čoveka), a katkad nemoćne uz neverovatno veliki trud da nešto negativno spreče. Čini se da se lakše i češće događa da misli samounište čoveka nego da mu pomognu u samoisceljivanju. To važi i za uticaj misli na daljinu, njihovu magijsku moć, tzv. čitanje misli, te za sposobnost magijskog stvaranja uroka.

U suštini moć misli se svodi na nevažne fenomene, one koji ne menjaju kosmičke principe, zakonitosti i zakone, iako je jasno da stalno stvaraju kosmos dodajući prostor/vremenu nove sadržaje. U mnogo slučajeva, posebno kod placebo efekata, uverenja i mantri za vreme operacija na srcu u timu Grega Brejdena, pokazalo se da su misli u oblasti u kojoj dominiraju ljudska bića veoma moćne. Ali, da li su one svemoćne?

Zar moć misli nije u suprotnosti sa kosmičkim zakonom da je sve određeno, modelovano, kodirano, šablonizovano i stoga neumitno, neminovno i da su ljudi programirani kosmički mehanizmi? S druge strane, predvidljivu moć misli, koju je relativno lako kontrolisati, dokazao je svojim eksperimentima Grej Gejdž, američki neuronaučnik, u emisiji o temi „Misterija mozga“ (jutarnji program TV Prva, 1. decembar 2018. godine). Ukoliko postoje kosmički ciklusi i ritmovi a to je potvrđeno potpuno i precizno definisanim bioritmovima u živih bića, posebno u odnosu na ciklične promene na Suncu i Mesecu, te ukoliko je jasno da su sva dešavanja zavisna od navedenih cikličnih promena, šta je onda sa moći misli – da li misli mogu izmeniti protokol i (na primer) omogućiti da neko svojom odlukom završi svoj život „pre vremena“? Podrazumeva se, ukoliko bi se to dogodilo samo jednom, onda bi to značilo da je kosmička harmonija narušena i da je poznatom svetu kraj. Dakle, malo je verovatno da postoji neko ili nešto što postoji, a da je nepredvidljivo. U vezi sa prethodnim, ukoliko je sve sudbonosno predvidljivo, to znači da misli imaju lažnu moć, odnosno da je njihova moć na neki način ograničena.

Ima o čemu da se misli. Čovek može da odluči da u određeno vreme umre i uistinu umre u skladu sa svojom odlukom, to, ipak, pre svega i najverovatnije znači da je smrt bila i predviđena da se dogodi baš tada. Navodni odlučilac ništa nije odlučio, samo misli da jeste. To što misli da je odlučio je zapravo proizašlo iz urođene slutnje. Naslutio je (nekako osetio) pa je navodno odlučio. To je korak ka odgonetanju fenomena „mi o vuku a vuk na vrata“.
U stvari, čovek najveći uticaj na stvarnost ostvaruje tzv. slobodnom voljom, koja se svodi na slobodu izbora. Stoga se osnovna varijanta moći misli svodi na odlučivanje. Čovek sve vreme bira Vadim Zelandove životne putanje. To bi značilo da čovek ima u konfiguraciji života koji je izabrao pre rađanja (bez)brojne životne puteve i neprestano kroz život, koji podseća na mrežu ili lavirint sa jednim jedinim ali sigurnim izlazom, bira pitanje. U stvari, jedini stvarni izbor, zasnovan na slobodnoj volji, događa se van života, kada duša u duhovnoj sferi bira konfiguraciju sledećeg života, radi sopstvenog dovršavanja. U svakom slučaju, životni put može biti veoma kratak i veoma dugačak, a bez obzira na trajanje ne narušava se kosmička harmonija i ne remete procesi koji bi primorali univerzum da zbog bilo kog događaja uspostavlja tzv. kosmičku ravnotežu. Dakle, moć ili prividna moć misli nemaju uticaj na osnovne procese u univerzumu.

Autor teksta: Svetozar Radišić